учитељица Споменка Сенка Кочиш

6 НАУЧНО ДОКАЗАНИХ ЧИЊЕНИЦА О УЧЕЊУ
|
6 научно доказаних чињеница о учењу
Когнитивни научници још пре неколико деценија установили су да постоји неколико једноставних техника које поуздано могу побољшати квалитет учења. Ова сазнања могу помоћи свакоме, од основца који очи таблицу множења до пензионера који је уписао курс страног језика. На жалост, ове технике никада нису заживеле у педагошкој пракси, јер у многоме противрече раширеним предубеђењима о томе како се правилно учи.

1468679_629454650478363_655235441037572343_n

10402763_633159023441259_5118627608185284440_n

Пише: Јована Папан

1. Мењати окружење

Таман сте уредили простор за учење вашег будућег Нобеловца и помислили да сада само треба да добро загреје своју столицу у миру и тишини? Заправо, једна соба уопште му није довољна! Учење на једном те истом месту може довести до тога да се на другим локацијама теже присећамо наученог. Мењање окружења током обнављања градива значајно побољшава резултате учења. Како? Мозак током учења прави фине везице између градива које тренутно “сипамо” у мозак и спољних надражаја из средине у којој се налазимо. Тако рецимо година одржавања Маричке битке остаје ускладиштена заједно са погледом на пругасте тапете, мирисом новог намештаја и грајом из паркића пред кућом. Ако то исто градиво следећи пут пређемо у библиотеци, гледајући у зелену лампу и слушајући шапат за суседним столом, исто градиво добија нове асоцијације, информације су обогаћене већим бројем веза у мозгу и тако се боље задржавају у сећању. Због тога се препоручује да се сваки пут градиво прелази у различитом амбијенту.

2. Преплитање уместо гомилања

Исцртали сте “план и програм” учења за своје дете и предвидели да сат времена ради геометрију а онда сат времена разломке? Или га не пуштате да пређе на учење следеће лекције све док преходну није у стању да одговара у пола ноћи? Много је боље да чешће скаче са области на област. Људи имају обичај да на одређену област у градиву гледају као на планину на коју се треба попети и прећи је пре него што почну са успоном на следећу. У ствари, стално скакање са области на област, са задатака на дефиниције, са неправилних глагола на конверзацију и натраг, даје много боље резултате. Свако мало постигнуће у учењу се на овај смешта између других на начин, који у памћењу оставља многројне међусобне везе између усвојених информација. Важно је само да су области које се преплићу међусобно повезане у једну над-целину – нема сврхе прелазити са учења главних градова на увежбавање скала на клавиру а затим бекенда у тенису, јер се научено из толико различитих области никако не може повезати и испреплитати у мозгу.

3. Присећање је мајка учења

Сматрате да је страшно то колико у школи вашу децу малтретирају контролним задацима и тестовима? Кад ти наставници стигну уопште да их уче, кад их стално нешто проверавају?, запитао се многи родитељ. У ствари, можда би било боље да их још ;ешће питају и проверавају. Зашто, питате се? Зато што копање по памћењу у потрази за одговорима на питања наставника није само пука репродукција наученог, већ заправо најквалитетнији вид учења. Научници су утврдили да информације које “вадимо” из сећања добијају бољи статус у нашој можданој архиви, па им касније још лакше приступамо. Штавише, што се више мучимо да се присетимо нечег, то ће нам та информација остати боље сачувана за убудуће. У једном експерименту, учесници су подељени на четири групе и свака је добила да научи исти компликован задатак. Прва група је четири пута учила и једном проверавала знање, друга је три пута учила и два пута проверавала, и тако до четврте групе, која је само једном учила и три пута тестирала научено. Погодите ко је највише научио? Четврта група, која је највише времена провела у провери наученог и присећању.

Једна од корисних техника јесте да белешке не пишете док траје час или предавање, већ непосредно по његовом завршетку. Биће тешко сетити се свега што је речено, али управо док се мозак буде напрезао да репродукује све што сте чули, добар део тога ћете и научити.

4. Нема заборављања

“Заборавите назаборављање” каже Бјорк, један од водећих стручњака за питања учења и памћења. Једном када нешто научите, никада то не забрављате. Међутим, управо зато што наш мозак има неограничену моћ скалдиштења, када бисте у свакомтренутку могли да приступите свему што сте упамтили, били бисте потпуно изгубљени у хаосу информација. Због тога се оно што памћење оцени као мање важно, закопава испод приоритета. Када је нешто довољно дубоко закопано, практично је заувек недоступно. Али, управо ту наступа невероватна симбиоза између учењаи заборављања. Јер без заборављања нема ни присећања, које је предуслов учења. Због тога нема сврхе обнављани одређено градиво одмах након учења, док процес заборављања још ње почео. Кључ је у добро темпираном обнављању,у све дужим и дужим временским разумацима након првобитног учења. Тајна “компјутерског” памћења је у савршеном тајмингу за извлачење претходно наученог градива из сећања ради његовог обнављања. То није лако темпирати – што се дуже чека успех учења је већи, али ако се чека превише, градиво ће бити сувише дубоко закопано и све ће бити узалуд. Ако се прерано крене са обнављањем, мозгу ће бити сувише лако.

5. Илузија знања

Било да сте задовољни учинком или мислите да је могло боље, сви су изгледи да немате појма колико добро је дете заиста научило током једног грејања столице. То што је са пуним разумеванњем издекламовало лекцију коју је управо учило не значи да ће му она остати у сећању дуже од пар дана. Судбина информација које је управо “усисало” заправо је још неизвесна, и зависи од будућих корака приликом обнављања и присећања наученог. Ваше дете још мање зна колико је научило – експерименти показују да углавном погрешно оцењујемо сопствени учинак при учењу. Они који најмање науче често су најзадовољнији ефектима учења. Илузија знања резултат је чињенице да квалитет нашег презентовања управо наученог градива нема никакве везе са његовом трајношћу у нашем памћењу. Штавише, “агресивне” технике за брзо бубање контрапродуктвне су за дугорочно памћење, али, на жалост, делују ефикасно на прву лопту. Брзи резултати охрабрују, а технике квалитетног учења које се базирају на присећању и сталним проверама знања у први план стављању наше грешке и несигурности, па могу деловати обесхрабрујуће. А људи управо уче правећи и исправљајући грешке.

6. Сви уче на исти начин

“Мом детету уопште не лежи начин на који предаје учитељица” “Она је визуелни тип, зато јој не иде учење из сувопарне књиге”… Многи родитељи ће проблеме у учењу код своје деце објаснити специфичним стилом учења који њиховом детету одговара, али који, на жалост, нема везе са оним који се практикује у школи. Научиници, с друге стране, тврде да сви учимо на базично исти начин. Не постоје визуелни и аудитивни типови, разлике у учењу међу онима који користе леву или десну хемисферу итд. Ниједан експеримент није доказао да одређени људи информације примају брже и боље ако су представљене било визуелно (сликом ли графиконом), звучно (када су испричане) или када оно што учимо можемо и да видимо у простору и опипамо. Разлика је у томе колико ко ужива у одређеном начину презентовања материје, али не и у резултатима учења. Уместо да троше време и ресурсе да учење прлагођавају различитим типповима ученика, наставници би требало да се усресреде на оно што је заједничко свима. А добро темпиране провере знања, преплитање градива, прављење грешки и њихово исправљање као и мењање амбијента – универзалне су технике које помажу свима.

Оставите коментар

Објављено од стране Споменка Кочиш на 21/07/2019 инч Uncategorized